Пролог

ЗДРАВ РАЗУМ У ДОБА РИЈАЛИТИЈА
Стара нормалност

Никада социјални инжењеринг није био овако опак. Никада матрикс није у овој мери био стварност. Никада људи и народи нису оволико били срозани у масу, плитки и пометени, са раслабљеном вољом, вером и расуђивањем. Никада привид слободе није био оволико поробљивачки. Сваки наратив може се наметнути, само је питање коликим дозама се мора третирати маса. Као да се ради о инсектима а не људима. Тако се може запатити нова нормалност у којој ће жена бити отац, деца бирати којег су пола, педофили отварати приватна обданишта, увезени муџахедини вам бити прве комшије, Срби прихватити да немају ништа на Косову, Немци и Американци судити за геноцид и агресију, курве и сецикесе бити најтиражнији писци, о етици и уметности на телевизији диванити криминалци који имају више година робије него школе... У новој нормалности о најбољима не знамо скоро ништа, јер они нису пристали и зато „нису видљиви”.
Старе књиге овако описују апокалиптичну епоху Велике Инверзије, модерни шупљоглавци то зову ријалитијем. Иза кулиса све прекрива лукави осмех оних којима кроз јерусалимска Златна врата не стиже Антихрист него Месија.
У свему овоме најтеже је онима заиста нормалним. Онима који још виде и препознају ствари, и називају их правим именом. Онима на које подметнути наративи не делују, па све морају да поднесу без наркозе. Онима који још уче школе, читају књиге, рађају децу и брину о њима, испуњавају своје дужности, знају за стид и достојанство, воле свој народ и земљу.
Њима је најтеже, јер они јесу кључ. Највише их је и од њих заправо све зависи. Неопходно је да разбију илузију о својој немоћи. Да одбаце лажни избор: пристати или отићи.
Њима се и обраћа овај часопис.